Čitati ovu knjigu je kao napiti se od mocart kugli – ili, u realnijoj varijanti, od sajdera. Piješ flašu za flašom, aroma neke napižđene borovnice ili ribizle, i čini ti se da ti nije ništa, ma kakvi, to je slatko piće, ne može da te opije, a onda kada se probudiš ujutru sa zapeklim mamurlukom shvatiš zašto ti tetka cepa pet šest sajdera dnevno. Takav je i Marijas, na najpozitivniji mogući način. Stil mu se nekako sapliće sam o sebe, nije toliko slatkast koliko običan, trezven i pomalo suv, ali kroz konstantnu milimetarsku izmenu perspektive, pogleda na svet (sve iz očiju jednog istog lika, naratora), poprimi treću dimenziju. A tema... Ljubav, ima li išta slađe? Sem naravno kad ne preteraš jer tada ljubav nije toliko daleko od nekih drugih, mnogo gadnijih stvari.

Marijas kontemplira ovde odnos muškaraca prema ženama i generalno položaj žena u društvu, kao i samu instituciju braka. Sve je to provučeno kroz prizmu jezika, toga nesavršenog vida „prenosa informacije“; potentnost teme u mnogome leži u ponovljenim frazama. Čitav roman takođe je oivičen nekom specifičnom sortom jezivosti koju Marijas maestralno izaziva kod čitaoca, samo kako bi je na kraju zamenio nečim drugim što ne mogu tačno da definišem. Jer, kao što rekoh i kao što je uglavnom slučaj sa jako dobrim knjigama, završio sam sa teškim, teškim maurlukom.

5