„And then she thought, Praying looks just like grief. Like shame. Like regret.“

Merilin Robinson završava portret jednog malog grada u Ajovi (i svih tih divnih i celih likova u njemu) sa Lilom i time me podseća zbog čega je volim toliko.

Kada sam se prvi put upoznao sa njenim romanima, bio sam prilično zadrti protivnik religije. Kao ateisti, smetalo mi je što neko drugi veruje. To je loše razmišljanje, ponašanje, možda čak i gore od hrišćanskih fundamentalista. Kroz njenu prozu sam to i shvatio. Shvatio sam i religiju. I prihvatio je, takvu kakva je. Nije mi više toliko nerazumljiva, iako je moj lični odnos prema njoj nepromenjen. Ali shvatam da ona može da leči. Kroz Gilead romane i kroz likove koji ih naseljavaju, Merilin uspeva da prikaže ljudskost u tom tako hladnom pojmu boga (ni u jednom jedinom trenutku ona ne propoveda, iako je očito koliko joj je religija važna), i da približi da ona i ja suštinski posmatramo isti svet, svet koji ma koliko ravnodušan bio, začudjujuće je topao. I koliko god depresivni njeni romani bili, a jesu, oni mi vraćaju i nadu u nešto neopisivo, nešto nalik upravo na religiju, nešto za šta je najbliža reč lepota, lakoća življenja.

4+