Ko je čitao Karizija zna šta ga čeka. Malo jeze, malo straha, gutanje stranica, jedvačekanje kraja da vidite kako će se ovaj put knjiga završiti. Tako je bilo i ovaj put.
Ovo mi je peta knjiga od Karizija koju sam pročitao i već sam se navikao na njega. Mogu reći da mi je jedan od omiljenih pisaca (ovog žanra). Počeo sam sa čitanjem Dečak od stakla i meni je to njegova najbolja knjiga. U tom rangu mi je i Šaptač, ali ne i bolji. Ova knjiga je za mrvicu slabija. Postoji taj rolerkoster na koji vas Karizi ukrca na prvim stranicama i onda vas vozi do kraja, ali ovog puta nisam imao toliku jezu kao, recimo, dok sam čitao gore dve pomenute knjige.
Ko god nije čitao Karizija toplo mu preporučujem da promeni to, nisu mu sve knjige podjednako dobre, ali on nema loših knjiga. On vas zgrabi na prvoj stranici i ne pušta do poslednje. Činjenica je da sam svaku njegovu knjigu pročitao za dva do tri dana, maksimalno.
Čitao sam komentare o ovoj knjizi kad je tek izašla kod nas. Neki su zamerili da se delovi knjige ponavljaju. Meni to nije smetalo, niti je ponavljanje u nekoj većoj meri. Prosto se samo detektiv podseća šta mu je neko rekao i to je meni okej.
Ono što meni sad fali jeste nastavak ove priče jer poslednja stranica me je ostavila šokiranog i zanima me šta se desilo posle. Stoga se nadam da će Karizi nekad i to napisati. Mada, serijal o Markusu i Sandri je meni omiljeni i voleo bih još knjiga o njima.
Ono što mi se posebno dopalo jeste spominjanje ostalih njegovih knjiga, tj. radnji iz tih knjiga. To se provuklo kroz rečenicu, ali to ostavlja utisak da su sve njegove knjige stvarne, u istom svetu i da se to sve desilo. Dalo je samo jedan jači utisak.