Uistinu izvrsna knjiga, inače mi se sviđa stil pisanja Ivane Bodrožić ali ovo mi je stvarno bilo na nekom skroz novom levelu. Tematika je aktualna ali jako stvarna, prelazi generacije i nemam osjećaj da se gura neka korektnost ili stav iako je poruka jasna.

Kaj reci... nazalost, previse tocan prikaz hrvatskog drustva, i drustva opcenito (we do live in a society).
Ova je knjiga, meni barem, poblize priblizila problem koji lezi u srzi svega kaj je krivo medu ljudima - previse si dajemo za pravo, tko ce koga voljeti, tko ce kako izgledati, tko ce s kim, kamo i kako...
I stvarno previse kompliciramo, umjesto da sam vajbamo u ovom zivotu kojeg smo dobili, sami sebi kopamo jame i padamo duboko.
Otupjela sam skroz, emocije 0, ne zato jer je knjiga lose napisana, dapace, stil pisanja je jeben i uopce nemam osjecaj da se autorica zeli praviti vazna, osjecaj koji cesto dobijem kod ovakvog formatiranja, nego je knjiga toliko sirova i slobodna od cenzure da je prava pljuska u lice, i upravo zato je toliko potrebna.

“Sve je jedno te isto, i seks, i doručak, i tuširanje, i sjedenje skupa na konferenciji, i čitanje jebenih novina, sve je to.”

“Koliko možemo biti naviknuti na vlastitu stvarnost da pored isprepletenog i zajedničkog života nismo u stanju vidjeti je kroz oči i dušu najbližih.”

“(…) ja sam više od onoga što šutim, ti si više od onoga što se ljutiš.”

- Ivana Bodrožić: Sinovi, kćeri